Arhiv za 31. Julij 2006

6. pismo, Boris Marku: Za sve drugo je tu magnum .45 (26. julija)

Ponedeljek, 31. julij 2006

Dragi Marko!

Vijest da je neki Hrvat naoružan magnumom orobio banku na Bledu konačno je razriješila misteriju koja već mjesecima muči političke analitičare u Hrvatskoj: gdje je, dovraga, nestao Ivić Pašalić?

Činjenica da Pašalić ljetuje na Bledu samo potvrđuje hrvatsku geografsku shizofreniju o kojoj sam ti pričao. Tip je, nema nikakve sumnje, bio uvjeren da se nalazi u Austriji, i ušao je u banku da predigne novac s onog tajnog računa na kojemu HDZ drži milijune eura. Vaša policija reagirala je, međutim, brzopleto, i to samo zato što je imao pištolj. Da malo bolje poznajete svoje susjede, znali biste da je pištolj Hrvatima nešto poput kreditne kartice, legitimno i praktično sredstvo za bezgotovinska plaćanja. Znaš ono: “Neke se stvari ne mogu kupiti novcem — za sve drugo tu je Magnum .45”. Iako, istina, ima prevaranata i kriminalaca koji podižu novac bez sredstava na računu, dakle bez ijednog metka u šaržeru.

Vijest da je Pašalić u Sloveniji za Hrvate je i dobra i loša. Koju ćemo prvu? Okej, dobra je vijest da više neće biti kriminala u Hrvatskoj. A loša? Hm, loša je vijest to da je Hrvatska posljednjih petnaest godina tako temeljito opljačkana, do zadnje seoske kladionice i posljednje penzionerske čarape, da ovdje za lupeže više nema posla, pa su otišli na privremeni rad u inozemstvo. Nešto usitno u Hrvatskoj se krade još u nogometnom prvenstvu i na dalmatinskim plažama, i to je sve. Jutros mi je, recimo, bankomat vratio kreditnu karticu, a na monitoru je pisalo: “Bankomat više nema sredstava. Ispričavamo se zbog neugodnosti. Hvala što ste se koristili gospodarskim resursima Republike Hrvatske. P.S. Svakako pozdravite gospođu Pašalić.”

Kako bilo, sad se vi malo zabavljajte s njim. Ako mene pitaš, ta stvar s hrvatskim lopovom u slovenskom zatvoru završit će kao i svaki put kad su hrvatski poslovni ljudi ulazili u državne firme: kranjskom zatvoru naglo će pasti vrijednost, nakon čega će biti privatiziran, jedno krilo zatvora bit će prodano ruskoj mafiji za kockarnicu, od tog novca uredit će se drugo, s novcem od iznajmljivanja zatvora Sloveniji kupit će se i ljubljanski i mariborski zatvor, i najkasnije do kraja godine imat ćete u Sloveniji lanac luksuznih privatnih zatvora u kojima će ljetovati bogati Hrvati. Dok će participacija UN-a i Međunarodnog suda za ratne zločine u troškovima zbrinjavanja biti pritom čisti profit. Pa neka netko kaže da samo vi Slovenci imate smisla za biznis?

Ah, da, skoro sam zaboravio: atraktivni teren u dvorištu kranjskog zatvora slovenska bi država tada, baš kako si ti to zamislio u svom mirovnom planu, po povoljnoj cijeni mogla iznajmiti za rješenje Jorasovog stambenog pitanja. Vuk bi bio sit i ovce na broju: Hrvatska bi bila zadovoljna, jer bi Joras bio u hrvatskom zatvoru, a bio bi zadovoljan i Joras, jer bi bio na slovenskom državnom teritoriju. Svoj bi mali posjed mogao okružiti i ukrasiti lijepim betonskim vazama za cvijeće, a njegov prijatelj Janez Podobnik mogao bi se preseliti u jedan od lijepih apartmana s rešetkama s pogledom na Joraslaviju. Zemlju iz bajki u kojoj Hrvati dopuštaju Slovencima da nesmetano žive na hrvatskom zemljištu usred slovenskog teritorija. Jer to je, kako znamo iz suvremene povijesti, bilo moguće samo u tamnici naroda.

Jedini je problem što Slovenci, kako kažeš, nisu dovoljno širokogrudi. Tvoj je pak jedini problem što o širokogrudnosti govoriš jednom Hrvatu. Prije godinu-dvije i ja sam se tako žestoko posvađao s mojim državotvornim sunarodnjacima kad sam, naivan i neupućen u komplicirano međunarodno pravo, predložio da Hrvatska ustupi Sloveniji koridor do međunarodnog pomorskog pojasa. “Ali to je kao da drugoj državi ustupaš hrvatski teritorij!”, graknuli su oni, dobri učenici Oca Nacije Franju Tuđmana, koji je onomad izgrdio hrvatske znanstvenike jer u površinu Hrvatske ne računaju i more, izrekavši onu besmrtnu — “I more je hrvatska zemlja!”. Da, naravno — rekoh — i što je tu problem?

Iz nekog razloga, međutim, Hrvatskoj je baš do tih par kubika slane vode stalo više nego do cijelog ostatka države. Jako me ta stvar zainteresirala pa sam se raspitao što to ima tamo gore, u moru pred Piranskim zaljevom: jesu li tamo golema staništa tuna ili liganja, ili su baš tu, na dnu, najveće europske zalihe nafte, zemnog plina, čega li? Možda baš tuda prolaze gigantski cruiseri, ili supertankeri, pa im se može naplatiti, kako se to već zove, morarina? Ili je to omiljeno odredište Paris Hilton? Strateška točka za sidrenje američkih nosača aviona s kojih će sutra polijetati bombarderi za Libanon? Lokacija izgubljene Atlantide?

Ništa od toga: riječ je o parceli običnog sredozemnog mora prosječne slanosti, prosječne dubine i sasvim prosječne valovitosti, sa dva inćuna i trideset kilograma soli po kubiku, najobičnijeg dakle plavog Jadranskog mora kakvog imamo još tridesetak tisuća kvadratnih kilometara! Važna otprilike onoliko koliko i Sloveniji onaj komadić prašnjave zemlje s Jorasovom kućom.

Neupućeni bi se stranac zapitao kako se tek taj ponosni narod Hrvata brine za ostalih trideset tisuća kvadratnih kilometara svog teritorijalnog mora kad je spreman do posljednjega i izginuti za tih par valova. Odgovor je stoga uvijek isti: jednako kako se Slovenija brine za onih dva milijuna svojih građana koji ne žive u Jorasovoj kući, na lijevoj obali Dragonje.

Ostatkom mora šetaju nam tako američki nosači aviona, gliseri crnogorskih švercera cigaretama i talijanski koćari u krivolovu, poluraspadnuti liberijski tankeri ispuštaju tone smeća i balastnih voda, iz starih olupina na dnu curi mazut, pola Jadrana prekrila je neka tropska alga koja ubija sav život u moru, građevinska mafija betonira otoke, industrija ispušta u more toksični otpad, a Hrvati pored svega toga brinu tek za komad mora veličine olimpijskog bazena, i hoće li crta u tom bazenu biti pedalj tamo ili ovamo.

Kad već spominjem tu nesretnu crtu razgraničenja, eto ti dokaza da hrvatske tajne službe prisluškuju naš razgovor: jedan je hrvatski tjednik danas objavio kartu Hrvatske na kojoj je ucrtana i morska granica između Hrvatske i Slovenije, točno po sredini nesretnog Piranskog zaljeva. Upravo dok sam pisao ovo pismo, stigla je vijest da je slovenski ambasador zbog toga uputio službeni prosvjed, jer “granica još nije utvrđena”, te od redakcije lista traži ispriku. O kojem se listu radi? O Globusu, dakle upravo tjedniku za koju radim! Nije li to jasan znak? Marko, oni sve prate i sve znaju! Oni — da li mi sad vjeruješ? — znaju što pišem i prije nego ti pošaljem pismo.

Naravno da sam se odmah raspitao tko stoji iza karte objavljene u Globusu. I znaš šta mi kaže urednik? Kartu je izradio slovenski kartograf, i štampana je u Ljubljani! Onda sam shvatio da je stvar zajebanija nego što sam mislio. Odjednom mi je mnogo jasnije i zašto su Joras i hrvatski policajci onako ugodno i civilizirano ćaskali. Tu se, prijatelju moj, radi o uroti mnogo većih razmjera nego što možemo pojmiti. Osjećam da smo na tragu nečeg velikog. Kao Woodward i Bernstein. Samo ne znam tko je duboko grlo, a tko će na kraju popušiti.

Što ti misliš?

Adijo,

tvoj Boris Woodward

  • Share/Bookmark

5. pismo, Marko Borisu: Naši sosedje Čehi (25. julija)

Ponedeljek, 31. julij 2006

Dragi Boro,

najprej nekaj novic s SLO-CRO fronte: Okrožno sodišče v Kranju je obsodilo na dve leti zapora in pet let izgona iz države nekega zmešanega Hrvatarja, ki si je drznil prinesti čez mejo magnum in oropati banko na Bledu. Halo, Bing? Kako brat? Opet u ćuzi? Ah, amater! Tip jo je še dobro odnesel.

Na Dragonji pa je Joras poskusil prepričati hrvaške oblasti, da bi odstranile cvetlična korita s kolovoza, ki pelje k njegovi gnusni, čisto v hrvaškem stilu neometani hiši. Po sicer neuspešnih pogajanjih so bili vsi skupaj videti naravnost srečni in ponosni, da se niso stepli, ampak da so se pogovorili kot civilizirani ljudje, ne?

Če ti bo kdorkoli težil, da si slovenski vohun, mu povej, da to delaš v afektu, ker si dopisuješ s slovenskim veleizdajalcem. Naj ti skratka na hitro razložim svoje stališče do problema Joras (in do Jorasa kot problema).

Nočem biti preveč seznanjen s temi zadevami, saj bi mi požrle več časa in možganskih kapacitet kot kompletna zgodovina slovensko-hrvaških odnosov, vključno s povojno razdelitvijo na Cono A in B in Kardeljevo razmejitvijo med Slovenijo in Hrvaško. Te kolobocije s katastri in pristojnostmi se mi upirajo. Joras je mogoče res nesrečnik, ki se mu je podrl svet: legitimen slovenski državljan na legitimnem hrvaškem ozemlju. Toda to je problem, ki bi ga morala znati rešiti en vaš birokrat iz občine Buje in en naš iz občine Piran, namesto tega pa eni in drugi delamo tak cirkus, kot da se tepemo za célo Istro (magari samo Slovensko).

Joras se mi prav nič ne smili, saj inscenira obmejne incidente s Hrvaško in se pri tem dela, kot da Slovenija s tem nič nima opraviti. Jorasa zdaj res mogoče maltretira Hrvaška — in to, priznajmo, na trenutke izjemno duhovito: s cvetličnimi koriti! —, toda izdala ga je Slovenija. Njegova lastna država je tista, ki zanj ni storila nič, medtem ko se je Hrvaška ves čas samo držala črke zakona, kot da je pod Jorasovim balkonom nahajališče nafte! On bi se moral boriti proti Sloveniji, ne pa proti Hrvaški! Toda kaj hočemo, taki so pač domoljubi: vedno so za vse krivi drugi, samo domovina, bleda mati, je vedno nedolžna.

Vašemu stand-up komiku v obrambo je treba povedati, da so Slovenci res nesrečen narod. Ko se vojne vihre in diplomatsko kupčkanje čez desetletja poležejo, se Slovenci vedno pritožujejo — in to marsikdaj celo upravičeno —, da se jim je zgodila zgodovinska krivica. Velesile, ki niso imele razumevanja za nemočni mali narod, so v imenu višjih, globalnih interesov potegnile mejo tam, kjer je bilo za Slovence najslabše. To je morda res. Toda po petdesetih, šestdesetih letih krivic ni več. Kateri Slovenec bi si pri polni zavesti upal trditi, da je meja na Dragonji krivična? Meja poteka pač tam, kjer poteka. So fucking what?! Objektivno gledano je to krivica le za Jorasa, za Slovenijo kot državo pa ne. In če gledam oslarije, ki se jih gremo v tej zadnji luknji Mediterana, si ne morem kaj, da ne bi domneval, da so bili v vseh teh za Slovenijo usodnih pogajanjih, na katerih smo po svetovnih vojnah izgubljali sonarodnjake in ozemlja, morda v ozadju nergaški nacionalni gruntarji a la Joras, čigar interese so se politiki trudili zastopati, pri tem pa niso videli čez njihov plot.

V neki kolumni pred leti sem napisal, da bi Slovenija morala pokazati širokogrudnost. Problem Jorasovega grunta bi morala rešiti tako, da bi se v hrvaško korist odpovedala vsakršnim pretenzijam na tisto krpo zemlje — vključno s pretenzijami kateregakoli svojega državljana — in v tem duhu Jorasu na svoje stroške zgradila ekvivalentno stanovanjsko hišo na parceli po njegovi izbiri kjerkoli na ozemlju Slovenije, a pod pogojem, da se nahaja najmanj nekaj kilometrov od katerekoli državne meje.

Slovenci in širokogrudnost pa sta žal nezdružljiva pojma. Demagogi kot Janez Podobnik — to je tisti, če se spomniš, ki je morda prišel v Državni zbor samo zato, ker so mu vaši policaji en teden pred volitvami na Jorasovini zvijali roko in pahnili čez ograjo — bi raje storili harakiri na Savudrijskem rtu ali kaj podobnega, kot pa kaj takega dovolili.

Sicer pa ti moram poročati, da so najina pisma nekaterim bralcem všeč, drugi pa nič ne rečejo. To je dobro znamenje. Kot kolumnist in tudi pisatelj veš bolje od mene, da si avtor bolj šteje v čast, če ga bralci kritizirajo, kot pa če molčijo. Molk — mislim molk tistih, ki so nekaj prebrali, pa nič ne rečejo — je najhujša kritika. Zdi se mi, da se v Sloveniji počasi spreminja ta grozna navada, da ljudje raje šimfajo kot pa hvalijo. Včasih je bilo pri nas tako, da so ponavadi imeli kaj povedati nezadovoljneži, vsi drugi pa so bili tiho. Šele zadnja leta je malo drugače.

No, najini bralci so opazili, da se v pismih ne prepirava: enim je točno to všeč, drugi pa pogrešajo debato, konfrontacijo. Morda so prvi literarno-družboslovni tipi, drugi pa bolj kverulantno-politični? Ali drugače: da so prvi privrženci hrvaško-slovenske sprave in da drugi (na naši strani) mislijo, da bi te moral pošteno nadreti kot narodnega sovražnika?

Moram priznati, da me je dejansko nekaj zmotilo v tvojem prejšnjem pismu. Tvoj opis “statističnih Hrvatov, ki na počivališču na cesti v Avstrijo stojijo ob svojih rabljenih avtomobilih, zaustavljajo Slovence in jih rotijo za kanister bencina” je po mojem malo preveč krut in posplošujoč. Prvič, če že kakšnemu Hrvatu z rabljenim avtom zmanjka bencina v Sloveniji, to gotovo ni pravilo. In drugič, ali mar misliš, da bi Slovenci morali biti ponosni, da imamo nove avtomobile z vedno polnimi tanki? (Kar seveda tudi ni pravilo.) Če bi bili, bi se nam Željko Pervan res upravičeno posmehoval!

V tvoji negativistični prispodobi sem prepoznal tudi svojo slabost. Tudi sam sem včasih preveč jezen na Slovence oziroma, če preciziram, tudi meni je včasih nerodno zaradi Slovencev, ker so v masovnem povprečju neizobraženi, nekultivirani, nenačitani, nenaposlušani, indiferentni, ignorantski, nerafinirani, neinteligentni, zafrustrirani, grdi, zoprni, kmetavzarski. To je sicer res, ampak to ni moja stvar. Niti ni to stvar, ki bi se ji moral posmehovati. Mislim, da je posmehovanje svojim zaostalim — ali celo revnim, ne vedno po svoji krivdi deprivilegiranim — sodržavljanom grda razvada intelektualcev v državah bivše Jugoslavije in drugih ex-komunističnih sosedah. Ja, čisto lahko si predstavljam, da nekateri Hrvati mislijo, da so Avstrijci njihovi sosedje. Zakaj pa ne, če so slovenski sosedje lahko tudi Čehi?

Cheer up!

Marko

  • Share/Bookmark

4. pismo, Boris Marku: Za kanistar benzina (19. julija)

Ponedeljek, 31. julij 2006

Dragi Marko,

pretpostavljam da si se na kraju svog pisma upisao kao Nehrvat ironično se igrajući s terminom “Neslovenac”, kojega spominješ na početku kao izvorni slovenski doprinos political-corectness kulturi. Pretpostavljam zato i to da si izraz “Nehrvat” upotrijebio ne znajući da ta riječ već postoji u hrvatskom standardnom političkom jeziku. E da, imamo i mi svoje Neslovence, pardon Nehrvate. Samo što u hrvatskom rječniku ta riječ ima dva značenja. Prvo, ona — baš kao i Neslovenac — označava pripadnike drugih naroda i narodnosti SFRJ u Republici Hrvatskoj. Na koncertu Severine, na primjer, ti si zaista bio lijep primjerak Nehrvata. Kako vidiš, imamo mi mnogo više zajedničkog od nuklearne elektrane u Krškom i zaljeva pred Savudrijom.

Drugo značenje riječi “Nehrvat” je, međutim, ekskluzivnije hrvatsko, i — za razliku od Nehrvata koji po definiciji uopće nisu Hrvati — označava Hrvate koji svoje nacionalno opredjeljenje ne nalaze važnijim od boje očiju, ukratko Hrvate koji nisu dovoljno Hrvati. Razlika je očita: statistički Nehrvat piše se velikim početnim slovom, a politički nehrvat — kako i zaslužuje — malim. Primjer: dok u slovenskim, odnosno Nehrvatskim novinama, zajebavam Hrvate, odnosno pišem nehrvatske tekstove, ja sam lijep primjer nehrvata.

Nehrvat, dakle ne Nehrvat nego baš nehrvat, koji se u Nehrvatskim novinama dopisuje s Nehrvatom, dakle ne nehrvatom nego Nehrvatom, i pri tom piše nehrvatske tekstove prevedene na slovenski — dakle ne samo nehrvatske, nego još i Nehrvatske — ne može biti drugo nego špijun. Ti me, istina, tješiš da Hrvati ionako ne razumiju Nehrvate, ali ne znaš da već sad u mračnoj sobici u podrumu Sigurnosne informativne službe iskusni dekoderski tim dešifrira ovaj tekst. Čim probiju komplicirane, nerazumljive šifre, u izvještaju SIS-a pisat će da je “u prvom pasusu pisma u ljubljanskom Dnevniku slovenski špijun Boris Dežulović odao neprijateljima točne lokacije jedine hrvatske nuklearne centrale, te Piranskog zaljeva”.

I to je — da ti sad odgovorim i na pitanje iz prvog pisma — otprilike sve što Hrvate zanima u vezi sa Slovenijom. Bit će da si u pravu kad kažeš da je Slovencima Hrvatska važnija nego Hrvatima Slovenija, ali ne mislim da si u pravu kad tu hrvatsku ignoranciju smatraš zdravijim odnosom. Radi se, naime, o tipičnoj hrvatskoj geografskoj shizofreniji.

S jedne strane, mi — kako sam ti rekao u prvom pismu — nismo Balkan i ne volimo kad nas se gura na taj daleki, egzotični poluotok. Države koje je geološki usud smjestio na tu brdovitu vukojebinu zanimaju nas samo onoliko koliko u njima ima statističkih Hrvata. Slično je sa Slovenijom: Hrvati — vječno posvađani s faktografijom — ne mogu podnijeti nepromjenjivost geografske činjenice da postoji ex-jugoslavenska država koja je zapadnija od nje.

Hrvati tada pribjegavaju onome u čemu su najbolji: ignoranciji. Idemo se praviti da Slovenija jednostavno ne postoji!

Takve ignorante prepoznat ćeš kad na hrvatskoj državnoj televiziji Austriju nazovu susjednom zemljom. Ta je taktika, istina, prilično uspješna, ali samo do trenutka kad ih u surovu realnost vrati činjenica da s nepostojećom zemljom imaju neriješene granične sporove. Doduše, shizofrenoj hrvatskoj diplomaciji gotovo da su prioritet odnosi s nepostojećim zemljama: s Austro-Ugarskom, recimo, gajimo izuzetno prijateljske odnose, kao i sa NDH, koja nam je pouzdani partner u regiji, dok sa SFR Jugoslavijom imamo skoro više neraščišćenih računa nego sa Slovenijom.

Hrvati tada probjegavaju onome u čemu su najgori: humoru.

OK, ako već ta, kako se zove, Slovenija, postoji — a izgleda da stvarno postoji, provjerili smo na Internetu — idemo smisliti neki vic na njihov račun. Tu dolazi do prvog problema: Slovenci, jebi ga, nisu ni glupi, ni lijeni — naprotiv, jedan od otrcanijih je onaj stereotip o pametnim i vrijednim Slovencima. Zapadniji su od nas, imaju veće plaće, veće planine i veći brutto-društveni proizvod. Imamo li mi nešto veće od Slovenaca? — pitali su se grozničavo Hrvati. Imamo — sjetio se jedan — državu!

Tako, recimo, vodeći hrvatski stand-up komičar, stanoviti Željko Pervan, već godinama maltretira Hrvate vicevima na račun patuljaste Slovenije. Prizor je gotovo dirljiv u svojoj imbecilnosti: divovska europska sila Hrvatska, država veličine jedne grupne psihoterapije u New Yorku, zajebava malu Sloveniju i naziva je “ugibalištem na cesti za Austriju”, smijući se “zemlji koja se automobilom cijela prijeđe na rezervi”. A da joj ni u jednom trenutku ne padne na pamet smijati se Hrvatima zašto nemaju love za benzin.

ž

Slovenije stoga u hrvatskim medijima ima točno toliko koliko u njoj ima statističkih Hrvata koji na “ugibalištu pred Austrijom” stoje uz svoje polovne automobile, zaustavljaju Slovence i molećivo ih preklinju za kanistar benzina. I, naravno, onoliko koliko u njoj ima statistički hrvatskih sela, mostova, brda ili nuklearnih centrala.

Shvatit ćeš onda otkud kod mene strah od mog slovenskog: kad sam rekao da sam davno čitao Mladinu i slušao Lačni Franz, govorio sam o vremenu kad je bila stvar elementarne pristojnosti znati slovenski, baš kao i makedonski. Mladinu sam kupovao na trafici kraj kuće, Predina slušao na televiziji, kao i Tomaža Domicelja ili glas komentatora sa stadiona pod Bežigradom, a u vojsci sam, kao i svi, imao prijatelja s Alpa, tipičnog slovenskog regruta sa završenim elektrotehničkim fakultetom.

Danas u Hrvatskoj, međutim, Sloveniju moram tražiti mikroskopom. I to ne, naravno, zato što je patuljasta, već zato što se mi pravimo da ne postoji. Prošlu subotu primjerak Dnevnika s mojim pismom uzalud sam tražio po splitskim trafikama, novi album Zorana Predina u CD-shopu moram naručivati, slovenski na televiziji čujem samo kad je Pjesma Eurovizije, a jedina knjiga na slovenskom koju sam pročitao u zadnjih deset godina jest prijevod mog romana “Christkind”, kojeg je objavio slovenski VBZ.

Neka te ne čudi onda što se u takvoj Hrvatskoj osjećaš kao stranac. Ti, prijatelju, te večeri u Sin Cityju formalno-pravno nisi postojao. Uočio si kako te konobari uopće nisu primijećivali? Ali, ne brini, nisi sam: u takvoj se maloj, klaustrofobičnoj Hrvatskoj i ja osjećam strancem. Tako nas je već dvojica: ti, Nehrvat iz nepostojeće Slovenije, i ja, nehrvat s brdovitog Balkana, obojica u golemoj zemlji Hrvatskoj na najzapadnijoj točki Svemira, tamo iza čega nema ničega.

Osim, dakako, Piranskog zaljeva.

Adijo,

tvoj nehrvatski drug Boro

  • Share/Bookmark

3. pismo, Marko Borisu: Sportske in glasbene novosti (18. julija)

Ponedeljek, 31. julij 2006

Dragi Boro,

najini prvi dve pismi sem pomotoma poslal na Dnevnik, kjer so ju meni nič, tebi nič objavili. Tvoje edino upanje, da te na Hrvaškem ne bodo imeli za slovenskega vohuna, tako ostaja dejstvo, da tvoji rojaki ne berejo slovenskih časopisov. Nihče razen Slovencev ne bere slovenskih časopisov. Zate je to sreča, za slovenske medije pa velika nesreča. Slovenski mediji, zlasti seveda tiskani, so obsojeni na slovenski trg. Kot da ne bi bilo dovolj že to, da nas je samo dva milijona in od tega samo deset, petnajst odstotkov funkcionalno pismenih, je za nameček še zanemarljivo majhno število Neslovencev, ki bi znali slovensko. In kot da niti to dvoje skupaj ne bi bilo dovolj, je problem še v tem, da Neslovencev Slovenija ne zanima (preveč).

Neslovenci je izraz, ki se v politično korektni rabi uporablja za pripadnike narodov in narodnosti nekdanje SFRJ, ki se trenutno ali permanentno nahajajo v Sloveniji. Sam ga uporabljam za kogarkoli, ki ni Slovenec: ergo tudi — če nanese — za Kitajce, Angleže, Romune, Argentince, Inuite, Laponce. In to neglede na dejstvo, če so že kdaj stopili na ozemlje Republike Slovenije ali če so zanjo že kdaj slišali.

Kljub temu pa se mi zdi beseda Neslovenec precej bedasta in jo zelo nerad uporabljam. Nisem še namreč slišal, da bi v katerikoli državi oziroma v kateremkoli (uradnem) jeziku imeli izraz za pripadnike drugih narodov, sestavljen iz oznake za pripadnika večinskega naroda in iz nikalne predpone. Edini slovnično podoben primer, ki se ga spomnim, datira iz časov senatorja McCarthyja, ki se je ukvarjal z “un-American activities”.

Morda pa je nezanimanje za Slovenijo samo maščevanje, da smo si izmislili tako čudno besedo za pripadnike drugih narodov? A kakorkoli: že zadnjič sem ti navrgel opazko, da Slovence Hrvati bolj zanimajo kot pa Hrvate zanimajo Slovenci — kar je, kot pravim, nerodno tudi za medije in nasploh, v narodnogospodarskem smislu —, pa nisi reagiral. Res bi rad slišal iz prve roke: zakaj po tvojem Hrvatov Slovenci ne zanimajo (razen če vam ukrademo kakšen zaliv, hrib ali gol)? Povej mi iz tvojih lastnih izkušenj: zakaj si v osemdesetih letih poslušal Lačni Franz in bral Mladino, potem pa ne več? Iz političnih razlogov? Je bila Slovenija takrat “svetilnik za konec XX. stoletja”? Ali pa mogoče misliš, da od takrat v Sloveniji ni bilo več dobrih bendov, ki bi jih bilo vredno poslušati vsaj sporadično? Ali časopisov in revij, ki bi jih bilo vredno brati vsaj občasno? Kolikor vem, vaše založbe tu in tam izdajo kakšnega slovenskega avtorja, ampak tudi ne bog ve kaj. Zakaj?

Odgovori mi neženirano. Pripravljen sem na kakršnekoli očitke, kritike, žalitve, cinizme in podobno. (In če bodo šokirani bralci, te bom že branil.) Odgovori karkoli, tudi če ni res. Magari to, da smo Slovenci Kalimeroti, ki se imajo za najbolj zanimive na svetu in so zato prepričani, da je nezanimanje do njih celo s strani sosedov v nebo vpijoča krivica.

Po drugi strani pa masa Slovencev — relativna masa, seveda — bere hrvaške revije in časopise. Sportske novosti se berejo, odkar pomnim. Izhajajo celo v slovenščini, ampak Slovenci jih raje berejo v hrvaščini. Medtem pa en slovenski športni dnevnik — v primerjavi s SN precej diletantski — po nekaj letih komaj životari, še en bolj nov pa je po manj kot letu dni propadel. Med svetovnim prvenstvom v nogometu so slovenski gledalci tako množično preklapljali na HTV, da sta RTVS in Kanal A, ki sta kupila pravice za prenose tekem za Slovenijo, po uradni poti dosegla, da so kabelski operaterji vaš program izklapljali. Ljudje so znoreli. Za Glorio tudi vem, da je zelo brana. Globusa sicer ne berejo več toliko kot v najboljših Torbarininih časih Danas — ali v še starejših časih Start! —, ampak vsaj medijski profesionalci ga berejo redno. Ali pri vas vsaj kak urednik bere slovenske cajtenge?

In potem je tu glasba. Slovenci so nori na ex-YU glasbo, morda še najbolj na hrvaško. V Sloveniji imaš stare rockerje, nostalgične za Filmom, Azro in Prljavim kazalištem. Imaš kmete, ki mislijo, da se bodo pomladili tudi sami, če so se pomladili Novi fosili. Imaš postsocialistični srednji sloj, ki še danes tiho in elegantno tripa na Terezo Kesovijo in Oliverja Dragojevića. Ampak ne govorim o teh fanih. Govorim o novih generacijah Slovencev, ki poslušajo Severino, Tonyja Cetinskega, Gorana Karana, Gibonnija in še cel kup izvajalcev, ki se jih bodisi ne spomnim ali pa jih sploh ne poznam.

Pazi, jaz te glasbe ne poslušam, pa če je slovenska ali hrvaška, zato ne štekam, zakaj folk vse to posluša — pa še Ceco za nameček. Zdaj, ko sem slišal v živo Severino, pa štekam še tem manj.

Glede vaše vrle Splitčanke sem pravilno domneval, da je nekaj posebnega. Kot rečeno, to ni bila nikoli moja glasba, ampak bilo mi je jasno, da take pevke v Sloveniji nimamo. V Sloveniji imamo nekaj napol seksi trap brez posluha, brez feelinga, brez šarma, brez duhovitosti, brez osebnosti. Severina vse to ima. Zato sem mislil, da imajo slovenski fani vse razloge, da jo cenijo. To se je sicer izkazalo za resnično, ampak …

Severinin koncert privlaškem Sin Cityju se je začel ob 1:45 zjutraj. Mislil sem, da bom znorel, še preden se je začelo. Odkar sem pred dvajsetimi leti z Luko Novakom nazadnje pustošil v poreškem Internationalu, sem že pozabil, da obstajajo UV reflektorji. No, najbolj sem bil presenečen nad dejstvom, da je Severina tako hrvaška. Temu bi skorajda rekel državotvorni pop. Nič slabega, ampak to se mi je zdelo šokantno. Prvič v življenju sem se na Hrvaškem počutil tujca. Prvič v življenju sem se počutil tujca na koncertu. Nisem razumel te scene, ker so se mi pevka, pesmi, publika in prostor zdeli preveč hrvaški. Pa ne samo, da je nisem razumel. Nisem je hotel razumeti! Mislil sem si: kaj delam tu, tu nimam kaj iskati. Kako je lahko pop glasba tako zelo nacionalna ali vsaj lokalna? Marsikaj, kar sem že kdaj poslušal, je bilo nacionalno obarvano — a ne tako, da bi me odbijalo do te mere, da neke morda čisto prijetne glasbe ne bi mogel vzeti za svoje.

Ob pol štirih — ko sem bil že napol mrtev, koncerta pa še zdaleč ni bilo konec —, sva se odplazila nazaj v Nin. Zbudil sem se šele opoldne in ves siten. Saj ne rečem, da tale Severina ni simpatična. Ampak zakaj mi noče in noče v uho? Sem preveč trmast? Preveč Nehrvat? Pa kako sem bil vesel, ko je recimo v Wimbledonu zmagal Ivanišević! Zakaj? Razloži!

Toliko za danes. Kako pa kaj Brač?

LP/MC

  • Share/Bookmark

2. pismo, Boris Marku: Posljednji urlici u brijunskoj savani (11. julija)

Ponedeljek, 31. julij 2006

11. julija
Dragi Marko!

Nakon što smo se onako nesretno mimoišli prošlu srijedu u splitskoj trajektnoj luci, kad si ispratio kćer na Hvar, a ja zbrisao na Brač, u subotu se u Splitu — kako je svijet mali, a Hrvatska okrugla! — pojavio tvoj novi kolega i moj stari prijatelj Ervin Hladnik Milharčič. Ni s njim se, međutim, nisam uspio vidjeti: on je produžio u Dubrovnik, a ja opet — zbrisao na Brač. Kako vidiš, za razliku od hrvatskih političara, mi hrvatski novinari dosta uspješno izbjegavamo susrete sa slovenskim kolegama. Mada se i političari trude: kad god se, recimo, Drnovšek javi Mesiću, ili Janša nazove Sanadera, oni im kažu da su zbrisali na otok. Samo, Janezi se ne daju zbuniti. Svaki put kad Sanader Janši s tugom u glasu kaže da je, eto, slučajno baš na Brijunima, Janša mu odgovori: “Kakva slučajnost, i ja sam tu. U kojem si bungalovu?” Janez & Janez su mudriji od tebe i Ervina. Zato valjda oni ljetuju na Brijunima, a ti i Ervin u Ninu i Sudanu.

A to što nakon piknika među Titovim nosorozima i zebrama na Brijunima, ili pak Titovim paunovima u zagrebačkoj Vili Zagorje, slovenski i hrvatski političari ništa pametno — a ponekad, kako vidimo, i ništa uopće — nemaju za reći, to ti je stvar jezika. Oni se, naime, jednostavno ne razumiju.

Iskreno, čak sam se i ja bio uplašio kad si mi ponudio ovo javno dopisivanje u novinama, jer davno je bilo kad sam čitao Mladinu i slušao Lačni Franz. Pa ipak, pročitao sam tvoje pismo i s olakšanjem i ponosom shvatio da sam ga razumio od riječi do riječi. Ovdje u Hrvatskoj, međutim, to ti dođe kao da znaš arapski. Mi Hrvati ne volimo znati susjedne jezike — pa se pravimo da ne razumijemo ni srpski — jer mi službeno nismo na Balkanskom poluotoku. Prema posljednjim podacima sa Svjetskog nogometnog prvenstva, Hrvatska je trenutačno negdje Australije i Japana.

Tako se hrvatski političari, kad se nađu sa slovenskim kolegama na nekom pučinskom otoku pred Fažanom, tupavo smješkaju i značajno klimaju glavom. I svaki put kad im Slovenci kažu “gremo na zahod!”, hrvatski političari problijede od straha. Jer — ti to znaš, ali ne zna Sanader — “zahod” na slovenskom ne znači isto što i na hrvatskom, dakle WC. Ne samo da Hrvatska zbog toga već petnaest godina odbija ići na zapad — iz straha da je tamo ne zaključaju i naguze — već je to danas i službeni stav hrvatske desnice.

Mene zato ti sastanci hrvatskih i slovenskih političara — kad već spomenuh Ervina Hladnika Milharčiča — podsjećaju na jednu davnu i divnu priču iz Egipta. Bio sam tamo negdje 1996., u vrijeme kad je Ervin bio dopisnik Dela iz Kaira. Njegova prekrasna Mirjam i ja, kao pravi turisti, jahali smo deve oko piramida, a Ervin je stajao sa strane da ga tko ne vidi, jer on je ipak “rezident”. Kasnije me, kao pravi domaćin i stari Kairčanin, vodio u najmračnije kutke grada, tamo gdje turistička noga nikad nije kročila. Za nama su išle horde male, bosonoge djece koja su prvi put vidjela tako bijelog i tako velikog čovjeka, vičući za Ervinom “Rambo! Rambo!”, a on me na kraju doveo pred neku oronulu, ruševnu kuću i upoznao sa svojim prijateljem, nevjerojatnim nekim tipom, samoukim kiparom koji je dvadeset godina proveo u Naserovim zatvorima. Ja sam razgledao skulpture, a gazda je izvadio stolić i s Ervinom sjeo na ulicu, pijuckao čaj i razgovarao. I to kako: on na arapskom, a Ervin na slovenskom! Iako je tek bio došao u Kairo, pa još nije znao ni riječi arapskog, Ervinu to nije smetalo da sa svojim prijateljem sat vremena uz čaj i nargile priča o situaciji na Bliskom istoku i komunalnim problemima Kaira.

Tada sam shvatio dvije stvari: prvo, da ne moraš znati jezik da bi razumio prijatelja, i drugo, da je Ervin Hladnik Milharčič ozbiljan genije.

Tako ti ja otprilike zamišljam i susret Drnovšeka i Mesića. Prostre Stipe stolić u onoj svojoj brijunskoj savani — tamo gdje turistička noga nikad nije kročila — pristavi čaj i započne na svom perfektnom arapskom hrvatskom malo o tome kako je robijao u Naserovim, Titovim, čijim li već tamnicama, a malo o Ljubljanskoj banci. Drnovšek za to vrijeme otpija kratke gutljaje i na perfektnom mu arapskom slovenskom priča malo o tome kako su i nosorozi ljudska bića, a malo o Piranskom zaljevu.

Onda Janez, nadut od toliko čaja, kaže da mora na WC, a Stipe spremno trči za njim, jer pametni Hrvati znaju da WC na slovenskom znači “zapad”. Vjerojatno skraćenica za West Croatia. I kad Stipe trčeći za Janezom pita je li Zapad povijesna nužda balkanskih naroda, Janez mu pametno odgovara da jest, ali ne pod svaku cijenu. “Znači, mala nujnost”, odgovori Stipe, koji kao i svaki pametni Hrvat zna da se “mala nujnost” na hrvatskom kaže “mala nužda”, što opet — ti to znaš, ali ne zna Drnovšek — znači otprilike da se Hrvatska piša na Zapad. Što je, složit ćeš se sa mnom, još uvijek bolje nego da nam je Zapad velika povijesna nužda.

Pametan čovjek — za razliku od pametnog Hrvata ili pametnog Slovenca — shvatit će tada dvije stvari: prvo, da moraš znati jezik da bi razumio neprijatelja, i drugo, da je Ervin Hladnik Milharčič ozbiljan genije.

E da, dragi Marko, mi smo ti sad neprijatelji. Ne znam kako je kod vas, ali mi se ovdje već godinama spremamo za konačni rat. Počelo je kao onomad, krajem osamdesetih, kad se — sjetit ćeš se — Slovence optuživalo da su iz Srbije poslije rata odnijeli cijele tvornice. Tako i danas ovdje optužuje Sloveniju da je — opet poslije rata — iz Hrvatske odnijela cijeli Piranski zaljev, Svetu Geru, par sela uz Dragonju, nuklearnu centralu Krško i Roberta Botterija. Onda se u novinama — baš kao u dobra, stara vremena Politike Ekspres — pojavio poziv na bojkot slovenskih proizvoda, da bismo se na kraju, sve kao nekoć, počeli mlatiti na sportskim terenima. Evo baš danas, dok pišem ovo pismo, čujem da je nekoliko pripadnika splitske Torcide premlaćeno na slovenskoj granici. Pokušali su ući duboko u neprijateljsku pozadinu i pomoći specijalcima iz Hajduka na utakmici protiv Maribora. Gdje im je slovenski sudac u 37. minuti poništio čisti gol, zbog čega su izgubili 1:2. Mene je sad čisto strah što će biti ako nam ne vratite Svetu Geru, sela uz Dragonju i gol u Mariboru.

Sada ti je valjda jasnije zašto sam u Splitu izbjegavao susrete s tobom i Ervinom. I zašto te molim da ova prepiska ostane među nama. Izađe li ovo u novinama, nikom živom neću moći dokazati da nisam slovenski špijun.

Ovdje moram završiti, jer žurim na zapad. Na Brač, naravno.

Adio,

Boro

  • Share/Bookmark

1. pismo, Marko Borisu: Poročilo bo, ker je kaj poročati 7. julija)

Ponedeljek, 31. julij 2006

Dragi Boris,

za razliko od naju, ki sva se v sredo v Splitu zgrešila, sta imela vaš in naš predsednik pred dvema tednoma prijateljski, neformalni sestanek. Ne vem, ali ste na Hrvaškem na tekočem z Drnovškovo neverjetno in za marsikoga tudi iritantno duhovno preobrazbo, ki jo je doživel v zadnjem letu dni. Če ste — ali če si vsaj ti —, potem se ti ne sme zdeti čudno, da je bil sestanek prijateljski in neformalen. Naš predsednik, vrhovni poveljnik Slovenske vojske in vrhovni guru populistične new-age filozofije, samooklicani duhovni vodja Slovencev — demokratično izvoljeni in za nameček še samooklicani, kakšna kombinacija! — in promotor pozitivne energije ter višje ravni zavesti sploh ne bi mogel imeti sestanka, ki ne bi bil prijateljski in neformalen.

Kakorkoli: zadnji predsednik predsedstva neokrnjene SFRJ je povabil zadnjega predsednika predsedstva okrnjene SFRJ, da bi se malo pogovorila o medsebojnih problemih, ki tarejo Slovenijo in Hrvaško. Ugotovila sta, da “reševanje odprtih vprašanj ne napreduje”, ker da jih “vladi obeh držav niti ne poskušata reševati”. Svoji vladi sta pozvala, “naj začneta reševati [zlasti] nerešeni vprašanji meje in dolga varčevalcem nekdanje Ljubljanske banke”.

Premier Janša je počakal dva dni, potem pa je izjavil, da bi se “spodobilo”, da bi predsednik seznanil vlado z rezultati pogovora, ne pa da deluje “neusklajeno” — zato da pričakuje poročilo. In glej, že naslednji dan je Drnovšek spustil premieru v faco spet eno teh svojih kao civilnodružbenih bizarnosti, s katerimi si pri apolitičnih volilcih kuje politični kapital (ki ga tako ali tako več ne rabi): “Poročila o sestanku z Mesićem ne bo, ker ni o ničemer poročati.”

Zakaj je potem sestanek sploh bil, ni pojasnil.

Midva sva v podobni, a obenem čisto drugačni situaciji. Tako kot najina predsednika tudi midva komunicirava na prostovoljni in dobronamerni bazi, le da nisva zavezana niti politični korektnosti dobrih medsosedskih odnosov, niti pozitivni energiji med najinima presvetlima narodoma. Seveda pa si imava tem več povedati kot kolumnista. Kolumnisti merijo pulz naroda in so pri tem za razliko od politikov — zlasti od predsednikov in zunanjih ministrov — tudi normalni ljudje. Midva sva normalna v tem smislu, da nama klovni kot Joško Joras in Slaven Letica ali poklicni pozitivci kot Janez Drnovšek in Stipe Message ne morejo pokvariti veselja, temveč ga nama lahko samo še stopnjujejo. Kolumnista iz različnih držav sta ravno prav vzvišena ali vsaj kritično distancirana nad svojima narodoma, da se lahko bolj čutita rojaka med seboj, v intelektualnem in profesionalnem smislu, kot pa vsak s svojimi sodržavljani v dobesednem, nacionalnem.

Tak način komuniciranja in razumevanja, kakršnega lahko vzpostaviva midva, pa lahko po mojem še posebej prav pride Hrvatom in Slovencem. Če uradnih političnih stališč in potez — in belih knjig, vključno z medijskimi (dez)informacijami — niti ne omenjam, potem odnose med najinima državama obremenjujejo stereotipi o identiteti enih ali drugih, predsodki, negativizem, hujskaštvo, zavist, užaljenost in privoščljivost. V tem smislu lahko najino dopisovanje deluje kot balzamični zvarek cinizmov, kritičnosti, ironije, humorja in distance. Slovenci so od mene tega že vajeni, zato jim s tem zdaj postrezi še ti. Vem, da ni tvoj namen in cilj ali celo naloga, da bi Hrvatom delal uslugo — a dejstvo je, da jim jo boš. Tvoje opravičilo bo, da boš istočasno naredil uslugo tudi Slovencem.

Glede tega, da bodo te epistole tako rekoč unilateralne, se pravi objavljene samo v slovenskem mediju, pa imam pripombo ali dve.

Da se je teh mednacionalnih kolumnističnih epistol domislil slovenski časopis, se mi zdi tipično. Odnosi med Slovenijo in Hrvaško so lahko takšni ali drugačni, dobri ali slabi, toda v vsakem primeru so asimetrični, disproporcionalni. Dejstvo je, da Slovence Hrvati bolj zanimajo kot pa Hrvate zanimajo Slovenci. Mi se z vami zavestno ali podzavestno več ukvarjamo kot vi z nami. Tega ti ne razlagam zato, ker bi bil užaljen. Nasprotno. Zdi se mi, da je vaš odnos do nas bolj normalen — da ne rečem bolj zdrav — kot naš odnos do vas. Vse, kar se dogaja na Hrvaškem in je na nek način povezano s Slovenijo, Slovenci potencirajo ali celo dramatizirajo oziroma senzacionalizirajo. Sam mislim, da s tem ne prispevamo nič dobrega k našim odnosom, ker to praviloma izpade malenkostno, vsiljivo in trivialno, obenem pa tudi prepotentno in samovšečno. Naj ilustriram.

Enkrat lani sta imeli najini vladi skupno sejo na Brionih. Tega nepomembnega, bolj kot ne protokolarnega dogodka so bili dva dni polni vsi slovenski mediji. Janša in Sanader in Rupel in Belinda in drugi so se vozili z beach buggyji med srnicami in nakladali o izboljšanju odnosov, slovenski mediji pa so iz tega naredili epohalen breaking news! Hrvaški mediji temu niso nasedli. Razloži mi, prosim, zakaj ne. Po svoji novinarski pameti bi rekel, da zato, ker se vladi pač nista o ničemer bistvenem dogovorili, pri tem pa tudi ni prišlo do nobenega škandala ali incidenta — in zakaj bi potem poročali o takem nedogodku? Še več! Tega niti ne bi vedel, saj premalo redno in pozorno spremljam hrvaške medije. To vem zato, ker se je slovenskim medijem samim očitno zdelo zamalo, da je pozornost, posvečena brionskemu srečanju, enostranska, in so se čutili dolžne opozoriti slovenske bralce in gledalce na to, da so hrvaški mediji srečanje skoraj popolnoma ignorirali.

Občutek imam, da se Slovenci tako radi ukvarjamo s Hrvati zato, ker nas to utrjuje v prepričanju, da smo nad vami superiorni.

Za naslednje pismo bom imel genialno temo! Kot sem ti zadnjič omenil v mailu, sem na počitnicah v Ninu. Glede na to, da je nekje na sredi med Savudrijo in Prevlako, je to seveda rit Jadrana, ampak je totalno simpatično. Skratka, včeraj sem ob cesti slučajno opazil plakat za Severinin koncert: danes zvečer v diskaču Sin City v Privlaki, nekaj kilometrov stran proti Viru! Moja prijateljica je njena fenica in itak ne bi preživela, če bi to zamudila. Zame pa bo to zanimiva priložnost za študij hrvaške družabno-razvedrilne sociale. Severina seveda ni moj tip ne v glasbenem smislu ne kot pop ikona, zato se mi zdi še posebej zabavno, da jo bom prvič (in po mojem zadnjič) poslušal v taki kvazi las-vegas vukojebini. Sin City! Da ne bojo slučajno snemali kak video!

Kot ne bi rekel Drnovšek: poročilo sledi.

Bok,

Marko

  • Share/Bookmark

SLO-HR epistole

Ponedeljek, 31. julij 2006

Dovolite, da vam predstavim [Borisa Dežulovića](http://www.dopmagazin.com/file.asp?area=6&pd=20050916_124631&print=print). Gre za fanta mojih let — no, kakšni dve leti manj —, na katerega me je opozoril na tem blogu že večkrat omenjeni prijatelj, ki želi ostati anonimen. Ime mi je bilo sicer napol znano, a kaj več, kot da je hrvaški novinar, nisem znal povedati.

To je bilo ravno v dneh, ko so v uredništvu Dnevnika dobili idejo, da bi v dopisovalni/epistolarni rubriki v sobotni prilogi Zelena pika uvedli “mednacionalna” pisma, začenši seveda s sosedi in seveda s Hrvati. Prvotno je bilo mišljeno, da bi si dopisoval s Tanjo Torbarino, kar pa se je v nadaljevanju izkazalo kot ne najboljša ideja. Tako sem hvala bogu prišel do Dežulovića.

Najprej sem do njega prišel celo dobesedno, v Split, a mi je ravno tisti dan, preden sem jaz pobegnil v Nin, pobegnil na Brač. A več o tem v pismih.

Z Borisom sva razmišljala, ali ga naj na blogu objavljam v originalu ali v prevodu. Sam pravi, da mu je načeloma vseeno, da pa mu je všeč, kako zveni v slovenščini. Tudi meni je všeč, kako zveni v slovenščini, saj ga za Dnevnik sam prevajam, po drugi strani pa se mi zdi zabavneje, da ga objavim v hrvaščini. Navsezadnje je to internet, zato nam ni treba upoštevati slovenarskih jezikovarstvenikov in njihove obsedenosti s podnapisi, ne?

  • Share/Bookmark

Obseden od predsednika

Ponedeljek, 31. julij 2006

Prijatelju pošljem mesidž, kaj danes pišem za kolumno, in dobim odgovor: A si ti tko mal obseden od Drnovska? :-) Jaz: Hmmm! On: Ah, ljubezen je tko zanimiva rec :-)

Najbolj zabavna stvar, ki sem jo zadnje čase bral v medijih, je bila reportaža Jureta Aleksiča z mitinga Drnovškovega Gibanja za pravičnost in razvoj v zadnji Mladini. Nasmejal sem se dobesedno do solz. “Da vseeno ni v fazi tistega najstriktnejšega posta, pa je dokazal, ko je pozobal skoraj cel pladenj najbolj špartanskih kanapejev v zgodovini človeštva, namreč koščkov kruha z bobkom zelene paste na vrhu. […] Na odru je Alberto Gregorič, odet v kričeče rdeč pončo in z razkošnim sombrerom na glavi, pel mehiške narodne ter se pri tem drl ‘Viva Štajerska!’ in ‘Arriba! El presidente!’ […] Če ima kdo od trinajstih kaj za povedat, kakšno iniciativo, bo z veseljem prisluhnil, drugače gre pa na glavno dvorišče poslušat Sto prašičkov prepeva.”

Manj zabavna, a še bolj šokantna je tista pasaža, v kateri opisuje, kako ga je predsednik skenslal, ko je prišel na vrsto za vprašanja. V trenutku, ko se je predstavil, je namreč izjavil, da se z njim ne bo pogovarjal, in zavrnil pojasnilo z besedami: “Tukaj sem zasebno.” — kar se mu očitno ni zdelo v nasprotju z dejstvom, da se je (po Aleksiču) “pripeljal z državno floto džipov in z bohotnim, javno plačanim entourageom”.

Ob tem sem se spomnil Marka Zorka (Drnovška), ki je kakšnih deset let nazaj v Razgledih pisal tako imenovani Skrivni dnevnik Janeza Drnovška, starega 46 let in 3. (Naslov se je spreminjal, saj smo starost vsake tri mesece posodabljali.) To je bilo nazadnje, da sem se ob branju česarkoli o Drnovšku krohotal. Kolumno si je izmislil Tadej Zupančič, in sicer po vzoru Skrivnega dnevnika Johna Majorja, ki ga je objavljal Private Eye. Čeprav pod strogo anonimnostjo (vsaj za javnost), je bil Zorko dovolj nor, da je to pisal kot svak takratnega premiera — dokler ni pred časom še v Sobotni prilogi Dela napisal: “Kdo lahko reče predsedniku ‘jebem ti sestro’?” —, si izmišljal nove in nove pripetljaje “dr. Janeza dr. Novška” in seveda megalomanske in egocentrične interpretacije le-teh. Rdeča nit dnevnika je bila namreč v tem, da se ima Dirty Harry za boga. No, ni bil čisto ziher, imel se je pa na sumu.

To omenjam samo kot nekoliko preroško digresijo in kot izraz čudenja, da v zadnjem času, odkar je Drnovšek postal čudak, ki kar kliče po satirični ali vsaj kritični in predvsem redni obravnavi v medijih, še nikomur ni prišlo na misel, da bi uvedel kakšno stalno rubriko na temo odpuljenega predsednika.

Sicer pa imam malo slabo vest, ker se tako pogosto kritično obregujem v lik in delo aktualnega predsednika, saj sem bil tudi sam žrtev njegove nepripravljenosti, da bi se z mano pogovarjal. Tisti, ki vedo, da sem od njega dobil košarico, mi tako zdaj očitajo, da se mu v bistvu maščujem. Ampak naj najprej pojasnim ozadje te zgodbe.

Februarja mi je prišlo na misel, da bi s predsednikom naredil intervju za Zeleno piko. Odgovornemu uredniku Dnevnika se je to zdela dobra ideja. Sam je formalno zaprosil kabinet za intervju, jaz pa sem se znašel po svoje in poskusil s posredovanjem njegovega prijatelja, dobrega-starega Matjaža Bergerja. Ta mi je svetoval, naj mu kar napišem mail, ker da si rad dopisuje — če bi se karkoli zataknilo, bo pa pri mojstru že zastavil dobro besedo zame. Dal mi je predsednikov privatni elektronski naslov, ki pa je bil na moje presenečenje odprt pri enem od ponudnikov zastonj webmaila in za nameček tudi popolnoma prepoznaven. Kakorkoli, predsedniku sem torej napisal vljudno pismo, v katerem je med drugim pisalo naslednje:

[…] “Seveda ne gre za samo še en intervju več v seriji mnogih, temveč za kombinacijo portreta, reportaže in intervjuja — in to ne v dobesednem stilu vprašanj in odgovorov. […] Vaše recentne politične poteze in vaš način življenja so v medijih vzbudili že veliko pozornosti, zato se jim tudi jaz ne bi ne mogel ne hotel izogniti. Seveda pa bi se rad osredotočil na vas kot človeka in kot kompleksno osebnost, ki se skriva za medijsko podobo. Zato bi se rad srečal z vami pri vas doma na Zaplani. […] Kot vam je mogoče znano iz mojih kolumen, se z nekaterimi vašimi izjavami, potezami, prepričanji in nastopi ne strinjam. Upam, da vas to ne bo odvrnilo od srečanja z mano. Sam bi se rad namreč v sproščenem pogovoru o pomembnih in manj pomembnih zadevah na lastne oči prepričal, kdo je v resnici in kakšen je pravzaprav naš predsednik. Tako kot bom vaše izjave prenesel natančno in z dolžnim spoštovanjem, bom tudi svoje vtise opisal po svoje, toda pošteno in dobronamerno.” […]

Mail sem poslal 23. februarja ob 19:39:53 — in že čez 2 uri, 1 minuto in 29 sekund prejel naslednji odgovor:

“Spoštovani gospod Crnkovič, hvala za pozornost in za vašo dobronamernost. Vendar mi čas ne dopušča toliko ukvarjanja s sabo, kot ste predlagali. Kakšen sem in kaj sem v resnici — to bo že čas pokazal. Sam ne bi rad pretirano modroval na to temo, nasploh je bilo tega v medijih dovolj. Če pa boste kdaj zainteresirani za kak krajši pogovor, sem vam na razpolago. Lepo vas pozdravljam. Janez Drnovšek”

Pogoltnil sem slino in napisal nekaj v stilu, češ, hvala vseeno, pa kdaj drugič in vse dobro. Toda res jezen in užaljen sem postal šele čez nekaj dni, ko mi je prišel v roke Diners Magazine. Intervju? S kom drugim kot z Drnovškom! In kdo drug kot Jerca Legan. Nekako sem se prepričal, da sem si v bistvu sam kriv, da nisem atraktivna bejba in še magistra komunikologije za povrhu, pa bi se mi s predsednikom na čelu sami ponujali za intervjuje, in to magari za tovarniška glasila! Po drugi strani me je malo potolažila Mojca Mavec, ki jo zelo cenim in je tudi enkrat takrat naredila intervju z Drnovškom za Modno Jano. Povedal sem ji, da se mi je intervju zdel brez veze, kar je razložila z dejstvom, da je bil pogovor na Zaplani precej nesproščen, če ne celo mučen.

Sem res obseden od Drnovška? Hmmm. Ali ni največ, kar si lahko nek predsednik — ali politik nasploh — želi, da bi mu njegovi državljani sledili kot obsedeni? Če je to res, si lahko samo predstavljamo, kako genialno bi bilo, če bi bil Drnovšek res pozitiven.

  • Share/Bookmark